Deo I – Znak na čelu

Šta ako ste se jednog jutra probudili loše volje? Nakupilo se nezadovoljstvo i uskovitlao se bes. Vaš posao, recimo obućarski, doveo vas je do ivice beznađa. Teško je raditi sa ljudima. Preki pogledi, podignut glas, sunce koje nemilosrdno peče. I onda se na stazi pojavljuje osuđenik. Nosi svoj teret i ide u smrt. Možda je […]

Read more "Deo I – Znak na čelu"

POŽAR

Dođi i uzmi. Ne pitaj ništa, ne moli ništa. Sanjam prozirne ptice i šuštanje snega. Na prašnom tavanu spava strašna slutnja. Lutka ima kosu meku kao svila. Snovi me progone ko ranjenu zver, neimanje ječi  u meni ko reka. Ničija si. Ničija.  Dođi i uzmi. Ne pitaj ništa, ne moli ništa, budi šumski požar. 

Read more "POŽAR"

PUT POD NOGE

Gospode,čas je. Natraja se leto. Zaseni sunčanike, Razobruči vetar, Dok poljem jesenjim zahuči. Kad stigne novembar u kabanici boje jutarnje izmaglice, bez kucanja otvori vrata, ušeta pravo u dom ostavljajući kaljave tragove čizama i zastane kraj prozora koji gleda u grane bez listova sjajne od kiše, treba učiniti samo jedna stvar. Treba krenuti na put. […]

Read more "PUT POD NOGE"

Pismo

U grču ti pišem ovo ludo pismo. Kapnem na hartiju dva tri reda tuge jedan znak pitanja i par uskličnika. Počnem novi pasus prazninom od srca i zadrhtim naglo pred zapetom slutnje. Onda se okrenem pogledam po sobi i na papir stavim tiho i bez bola sklupčanu i malu tačku od očaja.

Read more "Pismo"

To thine own self be true

 

„Vreme u različitim prostorima ne teče paralelno. Sve je san, ako hoćete. Čitavo naše postojanje.“ ( Michael Moorcock „Mornar na moru sudbine“) Pitate li se dovoljno često: Otkud ja ovde? Trebalo bi, što češće. Podsetiti sebe koliko je neizmerna vasiona, koliko čudnih oblika i formi koegzistira sada, tu. A mi među njima. Šta mari da li visoki ili niski, rumeni ili bledi, dugih prstiju ili stamenih stopala. U ovom trenu smo zamotani u sebe kao u foliju i sve se ostalo zavrtelo oko nas, i zvezde i galaksije i magline i crne rupe i kvazari. A u centru mi, udaljeni od mraka samo dahom. Zato:

Čovječe pazi

da ne ideš malen

ispod zvijezda!

(Antun Branko Šimić „Opomena“)

Zaboravi forme, nametnute ili samonametnute. Jedina dozvoljena je forma koju napravi tvoje telo u putanji kroz univerzum. Nema drugih formi. Reči  te ne mogu oblikovati. Izaberi da ne robuješ nikome, čak ni umišljenim božanstvima. Ne gubite vreme smišljajući šta biste im rekli da ih sretnete. Pomislite samo šta bi oni rekli vama i sve će najednom da se izbistri. „Osećao se pritom baš onako kako se morao osećati čovek pri nehotičnom ulasku u odaju u kojoj se bogovi zabavljaju nekom igrom.“ (Michael Moorcock „Mornar na moru sudbine“)

Uzmi orlov dar slobode o kojem je govorio Karlos Kastaneda, kao šansu da se ima šansa. Osvrni se oko sebe. Dosta se gledalo, vreme je da vidiš. Sve je ostalo zabeleženo na nekom od lica ovog blistavog neba. „Ako ne sad, kad?“ (Džon F. Kenedi)

Ovo što se pred tobom odmotava , tvoj je život. I ma koliko klupko bilo, ono ima svoj kraj. Nema:posle ću. Nema: jednog dana. Jer „smrt je obećanje sa kojim se rađamo, gospodine“ kako kaže Moorcock-ov Oto Blendker. Nemamo tu privilegiju odlaganja, mogućnost ostanka. Imamo samo ovo lepo, čisto, okruglo sada da ga glancamo i lickamo dok možemo. Posle smo samo sećanje i san i

Kao da me nikada

Bilo ni nije

Već si ti

Zrak sunčani

Usnio

I smešeći se

Zatvorenih očiju

Pokušao dlanom da ga zadržiš.

 

Read more "To thine own self be true"